Интервју Пауновић за Недељник „Време“: Насиље није приватна ствар

„Увек ћете чути да је за насиље крив лош закон, да је лош систем, да држава није реаговала итд. Не слажем се са тим приступом. Жртве насиља се за помоћ обраћају службеницима који чине систем и сваки њихов пропуст у раду мора бити санкционисан. Усвојене законе, потписане протоколе о сарадњи, у праксу спроводе људи. И најсавршенији закон сам по себи не може помоћи уколико се не примењује“

Недавно отворено преговарачко поглавље 23 важи за једно од најкомплекснијих у процесу европских интеграција. Пошто обухвата правосуђе и основна права, унапред је јасно да ће се његово затварање дуго чекати – у том смислу, изазов не представља само део који се односи на јачање независности, непристрасности и професионалности у правосуђу, већ и борба против корупције и очување стандарда заштите људских права и права мањина. 

У разговору за „Време“ директорка Канцеларије за људска и мањинска права Сузана Пауновић каже да је последњих година доста урађено на плану „успостављања правних и институционалних механизама за развој отвореног, демократског и толерантног друштва заснованог на поштовању људских права“, али да то није и крај посла. „ Сада кад имамо добар правни и институционални оквир, усклађен са стандардима ЕУ, пред нама је озбиљан посао да све то, што смо прописали бројним законима и стратегијама, у пуној мери заживи у пракси.“
 
1.Недавно је усвојен Акциони план за преговарачко поглавље 23, које обухвата широк дијапазон тема. Транспарентност Србија је оценила да је тај план „надреалан“ зато што су рокови за спровођење активности већ одавно прошао. Да ли је заиста тако?

Да је тако, преговарачко поглавље 23 не би било отворено.Поглавље 23једно је од најтежих. Логично је да пратећи Акциони план, који дефинише наше обавезе у наредном периоду, буде озбиљан и сложен документ. Подсетићу да су на Акционом плану заједно радили Влада и цивилно друштво и да смо се заједно трудили да овај посао урадимо што боље. Почели смо да радимо и меримо остварене резултате и пре него што је ово поглавље званично отворено. Први извештај о постигнутим резултатима показао је да је преко 80% активности урађено у оном временском периоду и на начин како је предвиђено Акционим планом. То је најбоља потврда колико је овај план реалан и колико сви учесници у овом послу раде озбиљно и посвећено. 

2.Када су у питању људска права и борба против дискриминације, које су најзначајније мере предвиђене Акционим планом?

Акциони план садржи 18 кључних мера на којима ће се радити у наредном периоду. Ове мере односе се на непристрасност и одговорност, стручност и ефикасност, гаранције у погледу независности правосуђа, као и процесуирање ратних злочина. Предвиђен је и сет антикорупцијских мера, као и читав низ мера у погледу забране тортутре, нехуманог или понижавајућег третмана и кажњавања, недискриминације, заштите осетљивих друштвених група, заштите права припадника националних мањина итд.
Предвиђено је и да ће се спровести 709 појединачних активности да би се свака од ових мера реализовала. Оно што је најважније, у овом акционом плану знамо ко је задужен за спровођење сваке активности и одакле ће се обезбедити новац. Посебна пажња је посвећена свођењу на минимум додатних буџетских оптерећења, а максималном коришћењу свих додатних расположивих средстава (донаторска помоћ, ИПА фондови сл.).

3.Шта је највећи проблем у Србији када су у питању људска права?

Упркос смањеној стопи незапослености, један од највећих проблема и даље је незапосленост, а дуготрајна економска криза изложила је грађане повећаном ризику од сиромаштва. Ти проблеми се одражавају и на све остале области живота, наравно и на обим остваривања права грађана. Због тога охрабрују добри економски резултати Владе који су кључ за решавање ових проблема.
Додатно, избегличка криза ставља пред нас нове изазове - како безбедносне, тако и хуманитарне и економске, и рекла бих све остале.
Регионална стабилност је од посебног значаја. Мислим да је јасно колику пажњу Србија посвећује овој теми. Тензије, говор мржње, величање тероризма, фаштичких идеја нису и неће бити наши стандарди. 

4.Која је осетљива група најугроженија и зашто?

Према свим истраживањима Роми и даље спадају у друштвену групу која се суочава са најсложенијим проблемима. Подсетићу да су Роми најбројнија национална мањина у нашој земљи. Последњи попис показује да у Србији живи преко 147 хиљада Рома, а процена локалних самоуправа је да се овај број креће и до 250 хиљада. Више од осталих грађана, Роми се суочавају са проблемима у образовању, запошљавању, становању. Висок ризик од сиромаштва, најчешће вишегенерацијског, и даље је један од кључних проблема.
Истраживања показују да су Ромкиње често вишеструко дискриминисане. Оне су често жртве насиља, у ризику су од трговине људима, тешко се запошљавају, животни век им је краћи.
 
5.Осим Рома, која група је најугроженија у Србији и зашто?

Припадници ЛГБТИ заједнице су још увек у великој мери изложени дискриминацији. Суочавају се са дискриминацијом, претњама, чак и насиљем у свакодневном животу, а најчешће на радном месту. Велики број ових особа суочава се са одбацивањем од сопствених породица.
У Канцеларији коју водим тренутно имамо запослене представнике ЛГБТИ заједнице. Заједно свакодневно сарађујемо, и мислим да на тај начин најбоље разбијамо стереотипе и предрасуде.

6.Када је у питању ЛГБТИ популација, чини се да све мере борбе против дискриминације почињу у завршавају се фамозним Прајдом. Да ли је то само утисак? Или постоје и неке конкретне мере које се предузимају?

О „Прајду“ се највише прича или, боље рећи, причало се. Шетња припадника ЛГБТИ заједнице без тензија и сукоба најбоље осликава велики напредак који је направљен за кратко време. Због тога мислим да „Прајд“ више није тема на начин као ранијих година. Чињеницом да су се у претходне две године одржале шетње, послата је јасна порука да Влада неће одустати од обезбеђивања и заштите права за сваког свог грађанина.
У претходном периоду доста је урађено на стицању професионалних знања припадника полиције и запослених у центрима за социјални рад. Они су прошли обуке за поступање према ЛГБТИ особама и њиховим породицама. Преко 1000 запослених у центрима за социјални рад завршило је обуке, а завршене су обуке за полицију и судије. Обуке су прошли начелници полицијске управе, Управе полиције, граничне полиције, саобраћајне полиције и Управе за стручно образовање, оспособљавање, усавршавање и науку.
Радили смо и на јачању свести грађана да морају толерисати особе другачије сексуалне орјентације.

7.Још увек се очекује доношење Закона о родној равноправности,а чини се да је управо родна дскриминација изразито присутна. Прошле године, број притужби Заштитнику грађана поводом родне дискриминације био је већи за 75 одсто у односу на број притужби 2014, године. Штаби по том питању најпре требало да се уради?

Повећање броја притужби говори да је подигнута свет грађана на који начин могу да остваре своја права. Жене су охрабрене да пријављују дискриминацију и да се боре за своја права. Управо на томе смо у претходном периоду интензивно радили.
У наредном периоду је неопходно више економски оснажити жене, да имамо још више жена укључених у политички живот, жена на руководећим местима у органима власти на свим нивоима. Важно је и да се посебна пажња усмери на жене које су у ризику од вишеструке дискриминације, пре свега мислим на жене на селу и жене са инвалидитетом.

8.Како објашњавате изузетно велику заступљеност фемицида и насиља над женама у Србији?Сви налази показују да смо у тим областима у европском врху, а мере за борбу против насиља се слабо примењују и прилично су неефикасне.

Издвојила бих три кључна узрока - блага казнена политика, недовољно међусекторске сарадње и непостојање индивидуалне одговорности професионалаца за пропусте. Увек ћете чути да је за насиље крив лош закон, да је лош систем, да држава није реаговала итд. Не слажем се са тим приступом. Жртве насиља се за помоћ обраћају службеницима који чине систем и сваки њихов пропуст у раду мора бити санкционисан. Усвојене законе, потписане протоколе о сарадњи, у праксу спроводе људи. И најсавршенији закон сам по себи не може помоћи уколико се не примењује.
Такође је важно и даље радити на промени свести јавности и развијању атмосфере у друштву која осуђује насилника, а не жртву. Слањем јасних порука, да насиље није приватна ствар и да се оно не толерише, покушавамо да подстакнемо реакцију целог друштва на ову појаву. 

9.Да ли су и у којој мери дискриминисани грађани из нерезвијених и девастираних области, у односу на грађане развијених и урбаних средина?

Проблеми у сиромашним општинама су увек сложенији. Недостатак новца, недостатак стручних кадрова, недовољно препознавање значаја појединих тема само су неки од проблема. То је разлог због чега је важно да се све политике “спусте” на локални ниво - тамо где грађани живе и остварују своја права.
Канцеларија за људска и мањинска права у протекле 3 године била је присутна у готово свим локалним самоуправама на тему недискриминације. Подржали смо бројне невладине организације из неразвијених општина и њихове активности. То је једини начин да Владина Стратегија превенције и заштите од дискриминације “живи” и не остане само списак циљева.

10.Колико се и да ли се у свом раду бавите дискриминацијом на основу образовања? 

У свом раду највише сам усмерена на школовање припадника националних мањина, на матерњем језику. Мислим да је важно да ваши читаоци знају да уз подршку државе око 60.000 деце похађа наставу на језику своје националне мањине и да је уз подршку државе до сада 5.500 ромске деце уписано у средње школе и на факултете.