Интервју за Нови магазин: 5 минута са Сузаном Пауновић

Седам деценија после права на глас, жене у Србији су приморане да се боре за многа елементарна права и једнакост. Директорка Канцеларије за људска и мањинска права Владе Србије Сузана Пауновић каже да је та 1946. изузетно важна јер су се „кроз историју жене бориле за право гласа, али...“Та борба за бољи положај жена у свим областима живота и рада, настављена је и траје и данас. Захваљујући изменама законодавства данас су жене знатно више укључене у парламент и локалне органе власти, имамо градоначелнице и председнице општина, што је веома важно. Али, жене у Србији још нису свој положај довеле до нивоа који им је декларативно обећан.“

novi magazin suzana paunovicНа шта све конкретно мислите када то кажете?

У Србији живи 51 одсто жена, али оне се суочавају са многим проблемима. Жене примају 11 одсто плате мање за исти посао него мушкарци, што значи да 40 дана у години треба да радимо више. Само 30 одсто некретнина у Србији је у власништву жена, а више од 90 одсто жртава насиља су жене различите доби, од девојчица, преко жена и мајки, до бака. То су само неки од података који говоре због чега морамо наставити да постављамо питање положаја жена и борбу за њихова, за наша права. Жене у Србији то свакако заслужују.

Нагласили сте значај учешћа жена на местима политичког одлучивања. Женска парламентарна мрежа се залаже за исту квоту – свака трећа – и у извршној власти.

Квота би унела значајну промену у структуру извршне власти, па тиме и Влада Србије. Имамо државне секретарке и помоћнице министара, али немамо довољно министарки, директорки јавних предузећа, градоначелница, директорки и начелница управа. Мислим да би увођење квотног система за Владу било драгоцено . То није само питање достизања родне равноправности, већ и нове енергије и снаге које жене носе. Нису без разлога многе развијене земље одавно успоставиле квоту.

Квоте носе и дилему зашто би пол био пресудан за положај, али и контрапитање – зар жене и без квоте нису довољно способне да носе било коју одговорност?

Ја спадам у жене које мисле да није довољно бити жена да бисте се бавили неким послом, морате имати стручна звања, знања и квалитете. Али, наравно, мислим да је потребно више жена на јавним функцијама него што данас имамо. Са друге стране, знање није довољна гаранција да жене могу саме да се изборе за свој положај. Да је тако, не бисмо биле међу три највише дискриминисане групе у Србији. То значи да је и овде, као и у бројним другим земљама, квота и даље добар начин увођења жена у све значајне области.

Жене су одавно освојиле неке професије, новинарство последње. Али, то су све мало, односно мање плаћени послови и мало их је на врху. Како то коментаришете?

Традиционално се улога и послови жена везују за просвету, здравство, социјалу и занимања која се у перспективи доживљавају као више женска, попут новинарства које помињете. Охрабрује, међутим, чињеница да смо у претходним годинама у систему одбране имали знатно више жена него раније, као и у МУП-у. Подсетићу да је у одлазећем сазиву парламента жена била на челу Одбора за безбедност, све су то традиционално „мушка посла“. Па и госпођа Михајловић се као министарка веома успешно бавила грађевином и саобраћајем, пре тога енергетиком, што су све мушка упоришта.

Болно питање је традиција која жену враћа натраг, посебно у спрези са појачаним утицајем религије.

Мислим да су се жене довољно охрабриле и ојачале у Србији да им пут не може бити враћен уназад. Може делом бити успорен, али у овом тренутку је женски покрет у Србији толико јак и постоји толико образованих жена које желе да се укључе, да не верујем да било шта то може спречити. Наравно, посебно у неразвијеним подручјима тај патријархални, традиционални модел поделе и понашања постоји. Он се осликава у чињеници да се у сеоским подручјима 90 одсто некретнина води на мушкарце, што говори колико мало жене могу да учествују у одлучивању. И насиље је велико, још је прикривено, само је врх леденог брега дотакнут, када је реч о женама у неразвијеним подручјима. Али, то нам показује где морамо највише да радимо.

Ви сте по положају задужени и за бригу о највећој угроженој групи. Шта бисте поручили девојчицама и девојкама у Србији?

Инсистирајте на свом образовању, улагање у образовање је једини пут да постанете самосталне, независне и способне да учествујете у доношењу одлука на свим нивоима, од породице и куће, до врха државе. Данашње младе жене, са друге стране, често сматрају да се до успеха може доћи преко ноћи, без знања, скандалима, али то су краткотрајни „успеси“, а знање и образовање су једина гаранција трајног успеха.

То је, очито, порука и родитељима?

Свакако. Деца, не само девојчице него и дечаци, данас у Србији треба много више да одрастају уз књиге, да уче, да се више друже и заједно ангажују, као што су некада то радили њихови преци, па и родитељи. Наравно, уз пуно поштовање савремених технологија и виртуелног света која нас окружује, морам да кажем да је за младе људе изузетно важно да се социјализују и кроз знање и учење стичу положај у друштву.

Долазимо до незаобилазног питања – колико су медији одговорни за оне пречице до тзв. успеха и искривљен положај жене данас?

Имали смо и имамо још, поебно кроз таблоидне медије, тај лош начин извештавања и наметања погрешних узора, али мења се то полако. Ми смо са медијима успоставили добру сарадњу, посебно када је у питању извештавање о темама које су за жене важне, као што су запошљавање, насиље у породици и покушавамо да изађемо из сензационализма. Али, да, морам да кажем да насловне стране о женама које су на одређен начин стигле ту шаљу погрешну слику и у том смислу медији морају много више дати доприноса и подршке образовању, улагању у образовање и бољем положају жене.