Интервју Сузане Пауновић у недељнику НИН: "Још треба да учимо људска права "

Србија нема проблем са добрим законима у области људских и мањинских права али њихово унапређење не може бити само ствар закона, па чак ни њихове примене. Акценат у наредном периоду треба ставити на подизање јавне свести

 

nin intervju suzana paunovic Иако је један од најважнијих послова Канцеларије за људска и мањинска права, посебно у ишчекивању отварања поглавља 23, да ради на усаглашавању домаћих прописа са међународним уговорима, велики део енергије одлази на едукацију државних службеника. На питање да ли је поражава чињеница да немамо ни елементарни осећај шта су људска права већ морамо да учимо, директорка канцеларије Сузана Пауновић каже: „Не поражава ме. Већ 20 година сам са најугроженијим људима и видим позитивну промену. О људским правима не учи се само у Србији већ свуда у свету јер да бисте неки стандард испоштовали, морате да знате како до њега да дођете. И када торту правите морате прво да видите рецепт”.

У извештају о напретку је истакнуто да би вашу Канцеларију требало додатно ојачати. Шта то конкретно значи?

Та констатација је стајала и у претходном извештају, а пре свега се мисли на људске капацитете. У овом тренутку смо једна од најмањих служби Владе, имамо мање од 40 запослених, што у односу на обим посла којим се бавимо није довољно. Тешко је и припремити сва потребна документа, а неопходно је и пратити њихово спровођење. Да бисмо знали како се примењују сви закони и прописи, морали бисмо стално да будемо  на терену.

Више пута сте истакли да је Србија у законодавном смислу много урадила у погледу људских права. Да ли су закони довољни и шта је потребно да оно што они прописију постане уобичајени начин понашања?

Србија нема проблема са добрим законима. Ми имамо добре законе у области људских и мањинских права који инкорпорирају све атрибуте међународног права из те области. Али, поред тога унапређење стања људских и мањинских права у сваком друштву, па и у Србији, не може бити само ствар закона, па чак ни њихове примене.

Акценат у наредном периоду треба ставити на доследну примену закона, као и на остварење националних стратегија и акционих планова у овој области. Процес заштите људских права се остварује кроз заједнички рад државних институција, независних тела, јединица локалне самоуправе и невладиног сектора и подизања јавне свести. Други садржаји друштвеног живота, изван доношења и примене закона, такође су важни за људска и мањинска права. Ти садржаји налазе се у образовању, култури и информисању. Цивилизованије друштво можемо постати захваљујући законима, а пристојније када будемо имали бољи образовни систем и културу која на телевизијама са националном фреквенцијом има већу заступљеност од ријалити програма.

Да ли би помогло када бисте РЕМ-у организовали обуку?

Размишљамо о томе. Вероватно ћемо у договору са повереницом за заштиту равноправности, у блиској будућности урадити нешто и на ту тему.
 
У многим државним институцијама сте до сада имали тренинге. Какву ситуацију затичете и каква је када завршите обуку?

Људи су помало засићени када им се на смену понавља едукација-тренинг, едукација-тренинг, али лично сматрам да континуирано учење једино може да од државних службеника начини праве државне службенике. Покушали смо да организујемо и једну обуку за функционере у министарствима, али то није ишло најбрже и најбоље. Желели смо да људи који руководе министарствима, државни секретари и помоћници, знају колико је важно да се, рецимо, државни извештај који шаљемо у УН сачини квалитетно и да се све што смо позитивно урадили у том извештају и види. Први циклус обуке  није дао баш најбоље резултате али имамо нови у децембру и надам се да ће бити боље.

Локалне самоуправе одлично реагују и планирамо да током децембра са 100 локалних самоуправа радимо на примени антидискриминационе стратегије. Интересује нас да ли људи који живе у Сомбору или Црној Трави знају какви су прописи, да ли знају да уопште постоји Канцеларија за људска и мањинска права, да ли знају да постоји служба повереника...

Како је изгледала едукација о правима ЛБГТ у МУП-у?

Мислим да је ту пуно урађено. Из свих ЛБГТ организација имамо потврду о одличној сарадњи са МУП-ом, а и чињеница да је МУП безбедно организовао две Параде поноса говори да та сарадња функционише. Током обуке коју смо имали 2012. и 2013. долазили су нам начелници свих полицијских управа јер су желели да сазнају како са тим проблемом да се носе. Обука се односила на то шта су права ЛГБТ особа и како треба да реагују у одређеној ситуацији. Ми смо имали обуку не само у полицији већ и у центрима за социјални рад јер су то места где ЛГБТ особа, која има проблем у породици или на радном месту, прво дође.
 
Ипак нам се дешава да у одређеним структурама не препознају специфичне проблеме одређених мањинских група људи?

Има и тога, али не преовлађује и то би требало да нас охрабри. Рецимо, када су 2005. основане Сигурне куће идеја није била да се оне отварају у том броју јер закон предвиђа да се насилник исељава из стана. Међутим, кроз процес суђења таква мера се веома ретко изрицала па смо дошли до ситуације да жена уместо у својој кући борави у Сигурној која је само за хитну интервенцију када је потребно спасити живот. То се мора вратити на прави колосек. Али, пре 10 година судије нису биле довољно обучене, нити је систем био припремљен и тек сада смо се мало померили. Мада мислим да је то још увек недовољно.

Недавно сам видела да је суд одбацио кривичну пријаву за увреду жене којој је колега викао: „Шиптарко, муслиманко“, уз образложење да то нису увредљиви појмови.

Не би било упутно да као директорка једне Владине канцеларије коментаришем конкретне судске одлуке. Свако треба да ради свој посао и за њега је одговоран. Но, ваше питање заслужује пажњу из једне мало другачије перспективе. Мислим да морамо водити рачуна о личном аспекту увреде, нарочито оних увреда које имају дискриминаторну конотацију. Није толико важно да ли ја сматрам да ли је увредљиво када некога назовем неким именом, битније је какве емоције изазивам код онога коме се обраћам. Емоције су покретачи душевних процеса и наших понашања. Сваки покушај правдања да је на пример „Шиптар“ легитимни назив за припаднике једног народа који сам себе назива слично, Shqiptar, заправо је рационализација. Па још ако се тако нешто изговори као викање и уз непримерену гестикулацију - готово неизбежно ће се код онога на кога се такав назив односи покренути негативне емоције. Осетиће се увређеним. Када је у питању говор мржње као категорија кривичног права, он излази из оквира круте правне норме и садржи културолошке, комуникацијске, етичке и психолошке компоненте. Зато је важно да судије и тужиоци имају и таква знања, назовимо их ванправничким знањима. Поводом тога треба рећи да се у сарадњи са Правосудном академијом ради на спровођењу континуираних стручних обука за судије, тужиоце и друге запослене у правосуђу у вези са спречавањем дискриминације, по међународним стандардима и пракси механизама заштите људских права.

Колико смо суштински далеко од инклузије?

У свакодневном говору она се често меша са интеграцијом а постоји велика разлика јер интеграција захтева прилагођавање појединца друштву, док инклузија тражи супротно - прилагођавање друштва појединцу. Инклузији смо у овом тренутку знатно ближе него што смо били на пример пре десет-петнаест година. Данас имамо системски уређено инклузивно образовање деце са сметњама у развоју. Када су у питању одрасле особе са инвалидитетом, инклузија се очитава и у већем броју инклузивних услуга социјалне заштите и програма рада са особама са инвалидитетом. То су услуге које се овим особама пружају у срединама у којима они живе и омогућавају им останак у заједници, наставак живљења у својој кући. Раније смо имали мање оваквих услуга, на пример дневних боравака за децу са сметњама у развоју и одрасле особе са инвалидитетом, а персонална асистенција за одрасле са физичким инвалидитетом није ни постојала до пре петнаестак година. Дакле, друштво се институционално прилагодило потребама једног дела својих чланова.
Али када говоримо о суштинском приближавању инклузији, онда видимо нешто мало другачију слику.

Како је ви видите на примеру деце?

На примеру деце са сметњама у развоју која по закону имају право на инклузивно образовање, лакмус папир за суштинско показивање инклузивности као вредности - налази се у понашању наставника у школама. Колико су они етички и професионално спремни да аутентично прихвате инклузију и рад са децом са сметњама у развоју у одељењима у којима се школују остала деца - толико смо се ми суштински приближили инклузији. Нажалост, није ретка појава да наставници у школама на инклузију гледају као на нешто наметнуто, што им отежава посао. Поред тога, мора се признати да им је потребна системски боље организована подршка да би у инклузивном образовању, у својим улогама наставног особља, учествовали на бољи и примеренији начин.
Али, ту се не ради само о образовању мада оно јесте први и кључни елемент. Након школе се сусрећу са проблемом приликом запошљавања, са проблемом приступа објектима уколико имају телесни инвалидитет и на томе још много мора да се ради.

Канцеларија за људска и мањинска права интензивно ради на интеграцији Рома. Колико сте задовољни до сада постигнутим резултатима?

Канцеларија је организовала израду Оквирне студије за израду нове Стратегије за инклузију Рома. На темељима претходног стратешког документа, у протеклом периоду постигнути су одређени резултати у вези са трајним унапређењем положаја Рома и Ромкиња. На пример, изменама Закона о ванпарничном поступку омогућен је накнадни упис рођења лица која нису уписана у матичну књигу рођених и прописан је поступак остваривања тог права; повећан је обухват ромске деце у основном образовању и установљене су афирмативне мере приликом уписа ученика и студената ромске националности у средње школе и на факултете; побољшан је приступ остваривању појединих права због увођења представника Рома и Ромкиња у процес остваривања јавних политика. Данас имамо механизме за унапређење положаја ромске деце у образовном систему, нпр. коришћењем педагошких асистената. Здравствене медијаторке утицале су на унапређење здравствене заштите код Рома, нарочито ромских жена. Одређени позитивни утицај имају и тзв. „ромски“ координатори у локалним заједницама. Али, главне препреке за социјално-економску интеграцију Рома и Ромкиња нису отклоњене и још увек није створен потпун нормативни основ за спровођење дугорочних мера смањивања сиромаштва и остваривања суштинске једнакости грађана и грађанки ромске националности.

Недавно је изречена критика на начин на који се Србија односи према Ромима. Да ли вам то делује помало цинично ако имамо у виду како се Роми третирају у већини земаља ЕУ?

Можда се примећују одређене недоследности у погледу интеграције ромске популације код појединих земаља чланица ЕУ, али ми то не схватамо као разлог за било какву врсту изговора за нас.

Високи стандарди о поштовању људских права очекују се како од Србије, тако и од чланица ЕУ. Србија жели да те стандарде примењује због добробити својих грађана. Поштовање људских права представља једну од основних вредности модерне демократске државе и то је постулат који није битан само за процес европских интеграција, већ обавеза која проистиче из Устава ове земље и усвојених закона. За поједине земље стандарди важе до чланства у ЕУ, а онда се на њих заборавља. Због тога често кажем да Србија има европско лице, а не европску маску.

У ком сегменту људских права смо постигли најбоље резултате?

Начин на који ми остварујемо мањинска права може да послужи као пример за целу ЕУ. Једни смо од ретких који имају Савете националних мањина и сваки од њих је инсистирао на образовању на свом језику. То је веома скупо и због тога се повремено појављују тешкоће. Морате да имате спремне програме који су одобрени од Министарства просвете, држава мора да дотира штампање уџбеника јер су у питању мали тиражи. Али ми то ипак спроводимо. Нема тог права које је јефтино. Ми нећемо ићи никад испод оног што је гарантовано људима, без обзира на то што је то проблем и у Европској унији.  Чињеница је да је неким земљама ЕУ проблем чак и да постоје двојезичне табле.

Зар Европа не би била боље место да нема жичане ограде?

Ако проширимо оквир и погледамо своје континентално окружење, видећемо две слике. Кроз географске и цивилизацијске наочаре видећемо Европу, а ако исто посматрамо кроз политички визир видимо Европску унију. Европа и ЕУ нису једно те исто. Актуелну кризу Европа зове избегличком кризом, док је она за Европску унију мигрантска криза. ЕУ и њене институције показују несналажење и покушавају да то реше увођењем система квота и разним препрекама које треба да успоре прилив миграната. Неке чланице посежу и са бруталнијим мерама, па постављају жичане ограде. Европа је јединствени културолошки простор, упркос свим разликама које постоје у оквиру њене територије. Данас Европа не долази довољно до изражаја од ЕУ, нарочито у кризним ситуацијама попут  ове мигрантско-избегличке кризе. Када се говори о евроинтеграцијама, оне су за мене првенствено интеграције у европски цивилизацијско-културни простор, а то што се до њега доспева кроз европске институције видим као цену која се мора платити. Могу само да изразим своју наду и жељу да Европа са свим својим квалитетима постане доминантнија у институцијама Европске уније, јер то видим као део решења свих криза са којима се европски континент суочава. 

Сандра Петрушић

Извор: Недељник НИН