Intervju za Novi magazin: 5 minuta sa Suzanom Paunović

Sedam decenija posle prava na glas, žene u Srbiji su primorane da se bore za mnoga elementarna prava i jednakost. Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije Suzana Paunović kaže da je ta 1946. izuzetno važna jer su se „kroz istoriju žene borile za pravo glasa, ali...“Ta borba za bolji položaj žena u svim oblastima života i rada, nastavljena je i traje i danas. Zahvaljujući izmenama zakonodavstva danas su žene znatno više uključene u parlament i lokalne organe vlasti, imamo gradonačelnice i predsednice opština, što je veoma važno. Ali, žene u Srbiji još nisu svoj položaj dovele do nivoa koji im je deklarativno obećan.“

novi magazin suzana paunovicNa šta sve konkretno mislite kada to kažete?

U Srbiji živi 51 odsto žena, ali one se suočavaju sa mnogim problemima. Žene primaju 11 odsto plate manje za isti posao nego muškarci, što znači da 40 dana u godini treba da radimo više. Samo 30 odsto nekretnina u Srbiji je u vlasništvu žena, a više od 90 odsto žrtava nasilja su žene različite dobi, od devojčica, preko žena i majki, do baka. To su samo neki od podataka koji govore zbog čega moramo nastaviti da postavljamo pitanje položaja žena i borbu za njihova, za naša prava. Žene u Srbiji to svakako zaslužuju.

Naglasili ste značaj učešća žena na mestima političkog odlučivanja. Ženska parlamentarna mreža se zalaže za istu kvotu – svaka treća – i u izvršnoj vlasti.

Kvota bi unela značajnu promenu u strukturu izvršne vlasti, pa time i Vlada Srbije. Imamo državne sekretarke i pomoćnice ministara, ali nemamo dovoljno ministarki, direktorki javnih preduzeća, gradonačelnica, direktorki i načelnica uprava. Mislim da bi uvođenje kvotnog sistema za Vladu bilo dragoceno . To nije samo pitanje dostizanja rodne ravnopravnosti, već i nove energije i snage koje žene nose. Nisu bez razloga mnoge razvijene zemlje odavno uspostavile kvotu.

Kvote nose i dilemu zašto bi pol bio presudan za položaj, ali i kontrapitanje – zar žene i bez kvote nisu dovoljno sposobne da nose bilo koju odgovornost?

Ja spadam u žene koje misle da nije dovoljno biti žena da biste se bavili nekim poslom, morate imati stručna zvanja, znanja i kvalitete. Ali, naravno, mislim da je potrebno više žena na javnim funkcijama nego što danas imamo. Sa druge strane, znanje nije dovoljna garancija da žene mogu same da se izbore za svoj položaj. Da je tako, ne bismo bile među tri najviše diskriminisane grupe u Srbiji. To znači da je i ovde, kao i u brojnim drugim zemljama, kvota i dalje dobar način uvođenja žena u sve značajne oblasti.

Žene su odavno osvojile neke profesije, novinarstvo poslednje. Ali, to su sve malo, odnosno manje plaćeni poslovi i malo ih je na vrhu. Kako to komentarišete?

Tradicionalno se uloga i poslovi žena vezuju za prosvetu, zdravstvo, socijalu i zanimanja koja se u perspektivi doživljavaju kao više ženska, poput novinarstva koje pominjete. Ohrabruje, međutim, činjenica da smo u prethodnim godinama u sistemu odbrane imali znatno više žena nego ranije, kao i u MUP-u. Podsetiću da je u odlazećem sazivu parlamenta žena bila na čelu Odbora za bezbednost, sve su to tradicionalno „muška posla“. Pa i gospođa Mihajlović se kao ministarka veoma uspešno bavila građevinom i saobraćajem, pre toga energetikom, što su sve muška uporišta.

Bolno pitanje je tradicija koja ženu vraća natrag, posebno u sprezi sa pojačanim uticajem religije.

Mislim da su se žene dovoljno ohrabrile i ojačale u Srbiji da im put ne može biti vraćen unazad. Može delom biti usporen, ali u ovom trenutku je ženski pokret u Srbiji toliko jak i postoji toliko obrazovanih žena koje žele da se uključe, da ne verujem da bilo šta to može sprečiti. Naravno, posebno u nerazvijenim područjima taj patrijarhalni, tradicionalni model podele i ponašanja postoji. On se oslikava u činjenici da se u seoskim područjima 90 odsto nekretnina vodi na muškarce, što govori koliko malo žene mogu da učestvuju u odlučivanju. I nasilje je veliko, još je prikriveno, samo je vrh ledenog brega dotaknut, kada je reč o ženama u nerazvijenim područjima. Ali, to nam pokazuje gde moramo najviše da radimo.

Vi ste po položaju zaduženi i za brigu o najvećoj ugroženoj grupi. Šta biste poručili devojčicama i devojkama u Srbiji?

Insistirajte na svom obrazovanju, ulaganje u obrazovanje je jedini put da postanete samostalne, nezavisne i sposobne da učestvujete u donošenju odluka na svim nivoima, od porodice i kuće, do vrha države. Današnje mlade žene, sa druge strane, često smatraju da se do uspeha može doći preko noći, bez znanja, skandalima, ali to su kratkotrajni „uspesi“, a znanje i obrazovanje su jedina garancija trajnog uspeha.

To je, očito, poruka i roditeljima?

Svakako. Deca, ne samo devojčice nego i dečaci, danas u Srbiji treba mnogo više da odrastaju uz knjige, da uče, da se više druže i zajedno angažuju, kao što su nekada to radili njihovi preci, pa i roditelji. Naravno, uz puno poštovanje savremenih tehnologija i virtuelnog sveta koja nas okružuje, moram da kažem da je za mlade ljude izuzetno važno da se socijalizuju i kroz znanje i učenje stiču položaj u društvu.

Dolazimo do nezaobilaznog pitanja – koliko su mediji odgovorni za one prečice do tzv. uspeha i iskrivljen položaj žene danas?

Imali smo i imamo još, poebno kroz tabloidne medije, taj loš način izveštavanja i nametanja pogrešnih uzora, ali menja se to polako. Mi smo sa medijima uspostavili dobru saradnju, posebno kada je u pitanju izveštavanje o temama koje su za žene važne, kao što su zapošljavanje, nasilje u porodici i pokušavamo da izađemo iz senzacionalizma. Ali, da, moram da kažem da naslovne strane o ženama koje su na određen način stigle tu šalju pogrešnu sliku i u tom smislu mediji moraju mnogo više dati doprinosa i podrške obrazovanju, ulaganju u obrazovanje i boljem položaju žene.