Сузана Пауновић за Телеграф: У Србији се све више остварују људска права

Директорка Канцеларије за људска и мањинска права открива за Телеграф да ће почетком следеће године Србија почети да примењује одредбе Истанбулске конвенције, које ће ускладити кривични и породични закон, па ће се свако насиље у породици сматрати кривичним делом.

Suzana-Paunovic-Foto-Telegraf-4 У процесу придруживања Србије Европској унији, почетак 2016. године требало би да буде обележен отварањем једног од најтежих поглавља – 23, које се осим на борбу против корупције и правосуђе, односи и на људска и мањинска права. Самим тим, у припремању Акционог плана за то поглавље значајан допринос и улогу имала је Канцеларија за људска и мањинска права, која интезивно ради на томе да се у Србији максимално поштују људска права и да се побољша положај свих угрожених друштвених група и мањина.

О томе где је Србија сада у тој области, шта је урадила, шта ће тек учинити, Телеграф разговара са директорком Канцеларије Сузаном Пауновић. Она у интервјуу за наш портал наводи да су и даље Роми најугроженија група у Србији, али и да се не сме занемарити чињеница да је њихов положај много бољи у односу на претходних неколико година.

Истиче да је у претходних пет година за 50 процената смањена стопа смртоности ромске деце. Открива и да ће почетком следеће године, Србија почети да примењују одредбе Истанбулске конвенције, које ће ускладити кривични и породични закон, па ће се свако насиље у породици сматрати кривичним делом.

Ускоро се отвара поглавље 23 за приступ ЕУ, у ком је велики део посвећен решавању проблема људских права у нашој земљи.

– На основу оног што је премијер Александар Вучић најавио, очекујемо да ће почетак године бити означен са отварањем преговарачког поглавља 23. Оно се односи на владавину права, борбу против корупције и правосуђе, и то је довољно рећи па да будемо свесни колико је оно, заправо, захтевно преговарачко поглавље. Рад је био велики да дођемо до тога да се ово, једно од најтежих поглавља за сваку земљу која је била у процесу приступања, отвори. Отварање овог поглавља је само први корак, а велики посао нас тек чека. По правилу, за већину земаља оно се затварало међу последњима. Али, охрабрује чињеница да смо успели у доста кратком периоду да израдимо Акциони план, утврдимо које су обавезе Србије у овом поглављу, дефинишемо рокове а оно што је свакако још најзначајније и извор средстава који је неопходан да се све што нас очекује, и спроведе. Акциони план за Поглавље 23 представља кровни стратешки документ који ће јасно одредити све активности које ће Србија у наредним годинама предузимати на овом пољу у процесу придруживања.

Да ли ће Србија успети да усагласи законе са европским, по том питању, на време?

– Када сте израдили Акциони план, јасно је да сте дефинисали сваки рок, и мислим да ћемо све те рокове морати да испоштујемо јер, као што је већ најавио премијер, наша жеља је да се преговарачки процес оконча у што краћем периоду.

Suzana-Paunovic-Foto-Telegraf -3Недавно је обележен Међународни дан људских права, премијер вам је дао значајнију подршку а имали сте чиме и да се похвалите.

– Хтели смо, да кроз начин на који обележавамо Дан људских права, покажемо на конкретном примеру како се она поштују. Ове године он је био посвећен деци. Имали смо догађај у Дечијем културном центру. Програм су организовала деца – из школа, из домова без родитељског старања, са сметњама у развоју, и она су га и водила. Био је то дан у ком се ширила љубав, порука толеранције и мира, али и дан када смо хтели да подсетимо да деца у Косовској Каменици и неким деловима Косова и Метохије та права још не остварују, и да су она за њих још увек само сан. Она се не крећу слободно и немају права која не смеју да им буду ускраћена, а за то су одговорни одрасли. Том приликом, позвали смо представнике међунардоне заједнице да не забораве и на ту чињеницу.

Где се Србија, у односу на претходних неколико година, налази када је реч о остваривању људских права, стагнира ли, иде ли узлазном путањом или пак назадује?

– Србија, свакако, иде узлазном путањом и то је оно што је добро. Када је у питању ова област, нисмо имали неку већу стагнацију. Србија има добар правни и институционални оквир за заштиту од дискриминације, и на добром је путу да постане толерантно друштво у коме се поштују различитости, а сви грађани несметано остварују своја права. Пракса је показала да су пројекти и иницијативе невладиних организација који се реализују широм Србије, значајно доприносе борби против дискриминације и говора мржње, као и заштити од насиља. Припремање за процес приступања Европској унији терало нас је да будемо још бржи и ефикаснији. Мислим да се ова Влада на један темељан, систематичан и посвећен начин бави људским правима. Рад на изради Акционог плана за преговарачко поглавље 23 је, практично, ујединио напоре свих, и министарстава, и Владе, локалних смаоуправа и невладиног сектора, који учествује у процесу. План, који смо заједно израдили на квалитетан начин, након отварања тог поглавља а што ће бити убрзо, свима ће олакшати посао, како на измени закона које треба мењати тако и на доношењу нових, али и у бољој примени закона које смо већ донели. У том смислу, заиста можемо да будемо задовољни оним што је урађено.

То је свеопшти утисак, а каква је ситуација када се ради о појединачним групама – Роми, геј популација, припадници мањина, жене?

– И тако гледано, постоје велики резултати. Ова Влада је прва усвојила Стратегију превенције и заштиту од дискриминације, и акциони план за њено спровођење, којим се доследно прати како се он спроводи. Тим документима се први пут признало да у Србији постоји девет осетљивих друштвених група, које су у високом ризику од дискриминације, који имају израженије проблеме него што их имају остали грађани, а на чијем решавању Влада ради и жели да ради. Управо ове осетљиве групе, које сте ви набројали, су наведене и у тим стратешким документима.

Које још?

– То су жене, деца, стари, особе са инвалидитетом, Роми, припадници ЛГБТ заједнице, националне мањине, припадници малих верских заједница, мигранти, интерно расељена лица… Дакле, то су друштвене групе које захтевају много већи и посвећенији рад на побољшању њиховог положаја а, пре свега, на смањењу дискриминације која постоји у друштву према њима.

Suzana-Paunovic-Foto-Telegraf28Чиме се Канцеларија тренутно највише бави у процесу унапређења људских и мањинских права у Србији?

– У претходном периоду смо активно били укључени на изради Акционог плана за преговарачко поглавље 23. У оквиру израде тог документа, један број активности се директно односио и на рад саме Канцеларије, пре свега на изради нове Стратегије за унапређење положаја Рома до 2025, и израда акционог плана за националне мањине… Такође, непрекидно реализујемо различите пројекте. Често организујемо едукативне курсеве у посебно угроженим подручјима. Били смо и јако активни на локалу. Током децембра смо имали састанке са стотинак локалних самоуправа. Разговарали смо о људским правима и о борби против дискриминације, што не треба да буде тема само за Владу Србије већ за сваког градоначелника, за сваку локалну самоуправу. Желимо да имамо јасну слику како људи живе у Сомбору или Црној Трави, који су им проблеми и да ли уопште знају да постоји Канцеларија за људска и мањинска права. Дискриминисане особе или групе, треба да нам се обрате уколико желе да реше своје проблеме. Радили смо и обуку са начелницима полицијских управа, како би се они боље упознали са правима ЛГБТ популације. Много нам је значајна и сарадња са цивилним друштвом. Велики број њихових идеја смо уградили у наша документа. Дакле, приоритети у овој години били су израда стратешких докумената, рад са локалним самоуправама, рад са цивилним друштвом и подизање свести грађана о значају људских права, поштовању различитости и толеранције.

Навели сте које су најосетљивије друштвене групе а, да ли су Роми и даље најугроженија? Како им се може помоћи, које, конкретно, идеје постоје, и колико су они спремни на сарадњу?

– Роми, према свим истраживањима, и даље спадају у друштвену групу која има највише проблема. Међу њима, свакако су, у најгорем положају Ромкиње, које су веома често вишеструко дискриминисане. Треба имати у виду да је ромска заједница задржала традиционални патријахални карактер који, не само да је препрека остваривања права Ромкиња, веч често и извориште дискриминације. Оне су веома често жртве насиља, трговине људима, тешко се запошљавају, животни век им је краћи. Влада, као и бројне невладине организације се максимално труде да овим женама пруже помоћ и подршку. Али, морам да истакнем да је веома добро да женски ромски покрет јача и да је Влада у претходном, прилично кратком периоду доста урадила да би се положај ромске националне мањине побољшао…

Шта конкретно?

– Рецимо, данас у 20 локалних самоуправа постоје мобилни тимови, који свакодневно раде на решавању проблема припадника ромске националне мањине. У готово свим градовима и општинама постоје ромски координатори, педагошки асистенти који помажу деци у образовању, здравствене медијаторке које помажу у решавају њихових здравствених проблема, у обезбеђивању здравствених књижица, лекарских прегледа… Захваљујући њиховом раду, смањили смо стопу смртности ромске деце за 50 одсто у протеклих пет година. Влада спроводи и низ активности како би се повећао број уписане деце у средње школе и на факултете. Први пут смо дали и стипендије ромским средњошколцима како бисмо им омогућили да заврше средњу школу а не само да је упишу.

Користе ли они све то што сте им омогућили?

– Користе. Међутим, не смемо да заборавимо да је то једна од најбројнијих националних мањина у Србији. Званични резултати пописа говоре да их има 147.604, незваничне процене локалних самоуправа да их је у Србији 250.000, а ако питате ромске лидере они ће рећи да је тај број негде и до пола милиона. То, самим тим, значи да овде има још доста посла. Посебно када је у питању становање, где је најтежа ситуација. Али, први пут имамо јасан преглед колико у Србији има неформалних ромских насеља, 583 их је. У њих ће се у наредном периоду инфраструктурно улагати како би им се обезбедили услови за живот.

Који су проблеми ЛГБТ заједнице?

– Потпуно смо свесни да је и то друштвена група која има велики проблем, пре свега са дискриминацијом, још увек присутним стереотипима, а оно што посебно забрињава јесте да се они доста суочавају са насиљем, како вербалним тако и физичким. Томе се, ова Влада, доста посветила. Урађено је доста на свести људи у Србији да морају толерисати другачије људе, посебно другачијих сексуалних опредељења. И, чињеницом да су се у претходне две године успешно одржале Параде поноса, шаље се порука да Влада неће одустати од заштите права припадника ЛГБТ заједнице. Врло је важно и њихово учешће у креирању политике зарад унапређења њиховог положаја. У Канцеларији тренутно имамо представнике ЛГБТ заједнице који раде, са којима свакодневно сарађујемо, и мислим да на тај начин можемо да допринесемо даљем напретку и унапређењу њиховог положаја.

Наведите нам најдрастичније примере кршења њихових права и, да ли је кршење људских права и ако неко терминолошки изговара педер уместо геј, циганин уместо Ром…?

– Свакако да јесте. То није само терминолошка ствар. Када изговарате одређену реч, тиме изазивате и одређене емоције код човека, а уколико немате жељу да га повредите и желите да покажете да сте толеранти, такве речи нећете употребити. Иначе, најдрастичније кршење њихових права дешавало се за време првих Парада поноса када су неки активисти били изложени бруталном насиљу и пребијању због свог опредељења.

Шта конкретно Србија може и мора да преузме како би се смањило вршњачко и насиље над женама, које је, ако се не варам све чешће?

– Забрињава нас чињеница да су чак 34 жене од почетка године, као и велики број деце изгубило живот у породичном насиљу. То је статистика која нас ангажује да будемо много више посвећени решавању ових проблема. Проблем насиља не постоји само у Србији, већ у целом свету. Толеранција је нешто што се мора учити. Родитељи могу пуно да помогну да се насиље у школама сведе на најмању могућу меру. Што се тиче насиља над женама, потребно је доследно примењивати закон и на прави начин кажњавати насилнике. Да би се смањило насиље у породици, важно је да што пре спроведемо преузету обавезу из Истанбулске конвенције, да се што пре ускладе породични и кривични законик и што пре кривичним делом прогласи свако насиље у породици. Кроз спровођење Истанбулске конвенције ојачаће се превентивни механизми а биће бржа и ефикаснија реакција на насиље. Тиме ће се послати порука да нема великог и малог насиља, и да се оно у Србији не толерише.

Има ли изгледа да се у скоријој будућности те обевезе Истанбулске конвенције примене?

- Најаве из координационог тела Владе Србије за родну равноправност говоре да ће почетак 2016. године бити обележен управо усклађивањем ова два прописа и пуним спровођењем Истанбулске конвенције.

Како се Србија односи према мањинама у Србији, и да ли је наш однос према њима бољи у односу на то како се друге земље понашању према нашим држављанима који су припадници мањина у њима?

- Начин на који ми остварујемо мањинска права може да послужи као пример за целу ЕУ. Једна смо од ретких земаља, која има овакав законодавни и институционални оквир за заштиту права мањина. У Србији данас постоји 21 савет националних мањина, чији рад се финансира из буџета Србије. Припадници свих националних мањина уживају висок степен мањинских права, активно учествују у власти и политичком животу, како на републичком тако и на локалном нивоу. Остварују самоуправу посредством свог националног савета, учествују у друштвеном животу школујући се у јавним и образовним установама, изражавајући и чувајући своју традицију, испољавајући и развијајући свој културни идентитет, задовољавајући своје потребе у области јавног обавештавања… Наравно, свесни смо проблема у појединим областима и спремни смо да их са представаницима мањина партнерски решавамо.

Како бисте, с друге стране, оценили положај Срба у суседним земљама, постоји ли реципроцитет, или мањине у Србији уживају већа права него Срби у другим државама?

– Начелно посматрано, стојим на становишту да положај Срба у суседним државама може и треба да буде бољи, али и да у појединим државама није незадовољавајући у мери која би се могла окарактерисати као угроженост. Наравно, приликом сагледавања положаја Срба у суседним државама треба имати у виду чињеницу да је њихова бројност различита, да у појединим државама постоје различита решења у погледу законодавства којим су регулисана права и положај националних мањина, да постоје разлике у социо-економском положају српске мањине… То све условљава и постојање различитих потреба те заједнице и изискује одговарајуће мере и активности државних органа држава у којима живе, као и надлежних органа Србије. Иначе, у сфери заштите националних мањина одавно је напуштен концепт реципроцитета, а Србија свој однос према националним мањинама не гради на основу положаја српске мањине у матичним државама мањина које живе у Србији. Напротив, то чинимо зато што сматрамо да је то саставни део демократизације друштва, док, са друге стране, настојимо да се положај Срба у суседним државама унапређује и на томе ћемо инсиситирати.

Која то права припадници српске заједнице у другима земљама не могу да остваре? Допиру ли њихови проблеми до Канцеларије?

– Допиру једним делом. У оквиру Министарства спољних послова налази се управа за сарадњу са Србима ван србије, и она има много више информација о томе који су конкретни проблеми. Оно што, свакако, знамо, јесте да је службена употреба језика и писма проблем, да је право на образовање на матерњем језику, такође, проблем, а ни очување културног и националног идентитета кроз различите врсте културних установа, које би се евентуално оснивале, информисање на српском језику, нису баш на задовољавајућем нивоу.

Да ли сте задовољни како се Србија односи према мигрантима?

– Као грађанка Србије морам да признам да сам поносна на то како се Србија односила према мигрантима, и како смо поступали у мигрантској кризи, за разлику од неких других земаља које су подизале зидове, бодљикаве жице, изразито биле нетолерантне према овим људима у невољи. Ми смо прва земља у којој су они били пописани, добили смештај, здравствену заштиту, одећу, обућу… Једном речју, мислим да смо се показали као много европскија земља у односу на оне које су чланице, и потврдили да смо друштво хуманих људи који су спремни да помогну онима у невољи, и то је наш основни квалитет.

Има ли нешто што бисмо могли да препишемо од неке друге земље да бисмо били још бољи или, ипак, они треба да уче од нас на том примеру?

– Мислим да један број земаља може да научи доста тога од нас на овом примеру, а ми се нисмо никада либили да учимо од оних који су бољи.

 

(Љ. Рачић)

 

Извор: Телеграф